Čuli smo od generacija naših baka, za izreku "Svako svoju muku muči". S tim u vezi, želela sam da napišem ovaj članak, ali iz ugla jednog građanina, koji nema veze sa medicinom, koji nije imao priliku da upozna, psihologa, psihijatra i psihoterapeuta. Samo je čuo, čuvenu rečenicu "Briga o mentalnom zdravlju".
Da krenemo iz početka. Naše bake su stalno ponavljale čuvenu rečenicu sa početka teksta. Da li su bile upravu? Mislim da jesu. Kako su generacije naših baka mučile muke, tako isto i nas muke muče. Da li su to iste muke? Verujem da jesu, plus još nove muke, koje su došle sa savremenom tehnologijom i užurbanim načinom života, a takva savremena budućnost, koja se našim bakama u njihovo vreme činila kao svetlosnim godinama udaljena, stigla je upravo u naše generacije. A da li znamo da iskoristimo te savremene tehnologije? Pa ne umemo.
A žašto ne umemo? Odgovor je jasan. Sa napretkom tehlogije, postali smo dosta gluplji u odnosu na naše bake. Smatramo napretkom to što nam deca od jedne godine aktivno koriste telefone, što sa 5 godina, uspešno skidaju igrice sa Google play-a, što sa 10 godina aktivno po 12h igraju igrice na kompjuteru, što sa 15 godina stupaju u seksualne odnose, što sa 18 godina voze automobile od 2000+ kubika i iza sebe već imaju 3 uspešna abortusa, što sa 30 godina ginu u istim tim automobilima ili pate od depresije, koje se na kraju završi suicidom. Pa da li smo, kao nove generacije naših baka pametniji? Reklo bi se da nismo. Dosta se pominje, pa mladost je to. Jeste, ali da se podsetimo, da su i naše bake bile mlade, pa su znale šta je dobro, a šta nije dobro za njih.
Medicinska statistika kaže da je sve veći broj autistične dece. Da li je to stvarno tako? U praksi se pokazalo da nije. Većina te dece nema dijagnozu autizma, nego dijagnozu nedevoljnog rada roditelja sa decom. A razlog je jednostavan. Najlakše je detetu dati telefon u ruke i mir u kući. A kako će to dete da nauči da priča, kad mu se niko ne obraća? Za učenje stranog jezika, kažu profesori, gledajte da što više komunicirate, jer na taj način ćete savladati govor. A kako će onda dete na nauči maternji jezik, kad niko ne komunicira sa njim? Ko tu greši? Savremena tehnologija ili roditelji, koji su preokupirani materijalnim dokazivanjem, a zapostavljaju decu. Da li su ti roditelji, dobili tu decu, zato što su ih želeli ili zato što je neki protokol nalagao da je vreme da imaju decu? Kao što sam navela na početku, tekst želim da pišem iz ugla jednog građanina, a koji primećuje da je briga o mentalnom zdravlju, doprinela da se malo izgube empatija i ljubav.
Retko od koga ćete čuti da ide na planinarenje, na kafu sa prijateljima, u šetnje, na pecanje, da u slobodno vreme čita knjige, crta, slika, provodi vreme sa porodicom, u prirodi sa prijateljima i kućnim ljubimcima, da u slobodno vreme sluša muziku, uživa u omiljenoj večeri itd. A zašto se to desilo? Odgovor je jednostavan, bar iz ugla našeg građanina. Svi brinu o mentalnom zdravlju, a jedna od glavnih tema te brige je, klonite se negativnih ljudi, ne dopustite da Vas neko ometa, ne dopustite da neko utiče na Vaš isplaniran život.... Donekle se slažem, a donekle i ne. Za bilo koji odnos, prijateljski, ljubavni, porodični, potreban je ponekad kompromis. A ako do kompromisa ne dolazi, ni odnos neće opstati.
Da li bi naše bake bile 50+ godina u braku da nije postojala prvo LJUBAV, pa onda kompromis i tolerancija? Ne bi. A gde su danas nestali kompromis i tolerancija? Nema ih. Niko nikoga ne trpi. Da se odmah razumemo, pod trpljenje, ne mislim da treba trpeti nasilje, maltretiranje, bilo ono psihičko ili fizičko, nego mislim na naporan dan na poslu, neraspoloženje partnera... Gde je nestala potreba da zagrlimo nekoga, kad vidimo da je nervozan ili tužan, gde je nestala potreba da popričamo sa njim, gde je nestala potreba da se izjadamo prijatelju i on nama? Gde je to sve nestalo? A to je sve deo onoga sa početka teksta, da svako svoju muku muči.
Ali postoji jedna razlika, ranije su naše bake svoje muke delile na klupici sa svojom najboljom prijateljicom, a danas sa psihoterapeutom. Da li nas psihoterapeut bolje poznaje od naših pravih prijatelja iz detinjstva? U to nisam sigurna.
Ali nažalost dolazimo do toga, da prijateljstva više ne postoje. Gde je nestalo pravo prijateljstvo, prijateljstvo da se sa nekim družite, zato što ga volite, zato što Vam je lepo da provodite vreme sa njim, zato što želite da putujete zajedno i stvarate uspomene? Gde je to sve nestalo? Ko nam je nametnuo prijateljstva iz koristi, prijateljstva zbog statusa u društvu? Čini mi se kad pogledam oko sebe, da je sve veći broj prijateljstava iz koristi, druže se površno, jedva se poznaju, ali se smatraju prijateljima. A onda sa druge strane u nedostatku pravih prijatelja imate kolege, koji pričaju o svojim seksualnim fantazijama, prevarama partnera itd. Gde je nestalo ono, da je to nesto iz naša četiri zida i da se intima ne iznosi u javnost? Ili se to odnosi samo na nasilje u porodicama, kada komšije ne žele da se mešaju, dok ne dođe do ubistva, a onda daju izjave, pa komšija je bio preke naravi, voleo je da popije, povremeno je galamio itd...
Da li smo postali previše preokupirani gledanjem idiličnih života po društvenim mrežama? Rekla bih da jesmo. Najbitnija stvar putovanja je da objavimo što lepše slike sa istog, najbitnija stvar u vezi je da imamo što više zaljubljenih slika na društvenim mrežama, da se obučemo u što skuplje marke i popijemo kafu u prestižnom kafiću ili ručamo u ekskluzivnom restoranu. A šta se desi, kad se svetla pozornice pogase i kad shvatimo da smo putovali na kredit, da smo se obukli na rate, da smo za ručak jedva skupili pare? Da li nas onda udara šamar realnosti, da li onda postajemo depresivni, zavidni, ljubomorni? Postajemo. Jer shvatamo da živimo lažan život, da želimo da zadivimo okolinu, da se dokažemo okolini, a šta imamo od toga? Ništa, samo želju da se uklopimo u savremeni kalup življenja, da se ne izdvajamo iz mase. A možda je naša želja bila da popijemo kafu na Kopaoniku (ili bilo kom drugom mestu) sa najboljom drugaricom, ali pošto smo želeli da se uklopimo u masu, išli smo na Maltu (ili bilo koje drugo mesto) sa 5 površnih prijatelja i opijali se svako veče, jer tako većina radi, a za sve to nam je bio potreban kredit. A na kraju svega toga. Da li smo srećni? NISMO. Žašto? Razlog je više nego jednostavan, prevelika želja za uklapanjem u masu, a izgubljena želja da budemo individualne jedinke i da radimo ono u čemu uživamo i ono što volimo.
Svesna sam da se dosta Vas neće složiti sa ovim tekstom, viđenjim očima jednog običnog građanina, koji svašta ume da primeti i da pročita između redova.
Želim za kraj da kažem da tekst nije imao nameru nikoga da vređa, da omalovažava, da propagira nasilje ili bilo šta slično, nego potrebu da opiše trenutnu situaciju u društvu iz malo drugačijeg ugla. S tim u vezi, jedva čekam Vaše komentare i priče iz Vašeg okruženja. A najverovatnije i komentare da su naše bake bile domaćice i da nisu ništa radile, osim poslova po kući i oko kuće. Želim odmah da kažem, da je naša baka iz teksta bila zaposlena žena, koja je živela u velikom gradu, koja je imala smensko radno vreme, a kod kuće je bila domaćica, majka, žena, pa kasnije i baka.
0 Коментари