Narkolepsija. Bolest spavanja

Narkolepsija ili bolest spavanja odlikuje se  prekomernom dnevnom pospanošću sa nesvesnim epizodama spavanja danju, ali i brojnim drugim poremećajima koji se tiču spavanja. 

To je bolest u čijoj osnovi se nalazi poremećaj centralnog nervnog sistema, uzrokuje je gubitak ćelija u hipotalamusu mozga koje sadrže protein hipokretin (oreksin). Ovo je genetski uslovljen poremećaj i javlja se familijarno i na žalost, o ovoj bolesti se ne zna još uvek mnogo. Naučnici ispituju povezanost narkolepsije sa mnogim genetskim faktorima (tzv. HLA genotip koji je u osnovi svake ćelije). Medicina još ne zna zbog čega nastaje ovaj poremećaj spavanja, ali po opisu dobijenoj od pacijenta uz određene pretrage, kao što su hipokretin test, polisomnografija i test latencije spavanja postavlja točnu dijagnozu.

Narkolepsija je primarni poremećaj spavanja, koji se karakteriše spontanim padanjem u san.

 

Simptomi narkolepsije:

Često osobe koje se tek suoče s poremećajem dnevnog spavanja to opisuju kao stanje ošamućenosti, kao osećaj da ih je neko “mokrom čarapom mlatnuo po glavi”, gube kontrolu nad svojim telom, jer se mišići opuste, zapliću jezikom i momentalno upadaju u san. Mogu zaspati na nogama, u tramvaju ili, prema vlastitim izjavama “padnu k’o kamen” gde se nađu i potonu u san. Narkolepsija je dobro opisana u medicinskoj literaturi, ali se još istražuje jer se o uzrocima ne zna ništa. Nemaju svi ljudi sa narkolepsijom iste simptome. Ozbiljnost i učestalost simptoma takođe se mogu značajno razlikovati među pojedincima. Neki od simptoma su:
Prekomerna dnevna pospanost:
Većina ljudi sa narkolepsijom tipa oseća pospanost tokom budnosti, što može otežati fokusiranje i koncentraciju. Trajanje noćnog sna nema uticaja na prekomernu dnevnu pospanost.
Napadi spavanja:
Pored prekomerne pospanosti, mnogi ljudi sa narkolepsijom doživeće nagle epizode spavanja koji se mogu dogoditi u bilo kom trenutku. Ovi tzv. napadi spavanja mogu trajati od nekoliko sekundi do nekoliko minuta i mogu se pojaviti do nekoliko puta dnevno.
Paraliza sna:
Paraliza sna je privremena nemogućnost kretanja ili govora dok pokušavate da zaspite ili dok se budite. Iako može izgledati vrlo slično katapleksiji, paraliza sna događa se samo na rubovima sna. Može trajati samo nekoliko sekundi ili potrajati nekoliko minuta.
Halucinacije:
Kao i kod paralize sna, ljudi sa narkolepsijom koji doživljavaju halucinacije često prijavljuju da vide ili čuju stvari kojih zapravo nema kada zaspe ili se probude.
Drugi simptomi narkolepsije mogu uključivati:
− problemi sa pamćenjem,
− automatsko ponašanje, koje se odnosi na nastavak zadatka ili aktivnosti nakon čega se ne sećaju,
− depresija,
− fragmentiran san i nesanica.

Važno je znati: narkolepsija je hronična i neizlečiva bolest, ali neki lekovi olakšavaju život bolesniku.

Foto: Vijesti

Dijagnoza narkolepsije:

Postavlja se na osnovu anamneze, porodične anamneze, neurofizioloških ispitivanja. Najviše se koristi ponovljeni test latencije spavanja.

Lečenje narkolepsije:

Najčešće se upotrebljavaju agripnotici sa ciljem da se bolesnik održi u budnom stanju tokom dana (metilfenidat, metamfetamin, imipramin, mazindol, selegilin, zimelidin, viloksazin). U svim slučajevima hipersomnije savetuje se uklanjanje uslova koji izazivaju pospanost (npr. toplota, redovno popodnevno spavanje, bavljenje sportom, izbegavanje monotonih poslova). Bolesnici od narkolepsije nisu sposobni za zanimanja gde je potrebna stalna budnost i puna koncentracija (vozači, piloti, mašinovođe, rad na mašinama...)

Ispovest devojke o narkolepsiji:

Kako izgleda ova bolest iz ugla jedne devojke, možete pročitati u nastavku. Njen intervju Vam prenosimo u celosti.

„Prvi simptomi su se javili mnogo godina pre nego što se narkolepsija mogla uzeti u obzir. Još od sedmog, osmog razreda osnovne škole imala sam ogromnu pospanost i morala sam tada uvek da odremam pola sata. Tada je dijagnoza bila da imam nizak pritisak i da se tu ništa ne može. To je bilo pre desetak godina. Tako je kod nje počela da se manifestuje narkolepsija, poznata kao poremećaj spavanja, odnosno spontano padanje u san bez sopstvene volje. Tek 2017. godine, kada je bila druga godina studija, postavljena joj je dijagnoza, pre svega, jer joj se stanje naglo pogoršalo.

Kada sam konačno dobila i delimičan odgovor u vezi sa svojom pospanošću, osetila sam olakšanje. Naravno, sa životom s bolešću sam se pomirila tek kasnije. I svi oko mene su bili u neverici, posebno moj otac. On toliko nije verovao u mišljenje moje doktorke da je bio spreman da me vodi na preciznije analize u drugu državu. Izgleda da je njemu bilo potrebno najviše vremena. Najgore mi je na društvenim dešavanjima, posebno tamo gde moram duže vreme da sedim. Svaki odlazak na neku predstavu, tribinu i slično mi izaziva strepnju. Moja pospanost traje otprilike sat vremena, sa upadanjem i izlaskom iz nje, tako da je neminovno da ću veći deo tog događaja propustiti. Na fakultetu mi je uvek neprijatno kad dođe do pospanosti. Ponekad i osećam krivicu, jer ne mogu da ispoštujem jedno klasično predavanje od sat i po.
Volim da kažem da mi narkolepsija ne dozvoljava da budem previše srećna, a ujedno me štiti i od velike tuge. Pri jačim osećanjima odmah zapadnem u pospanost. To ume da bude problem, recimo, na veseljima, kućnim okupljanjima sa društvom. A na pitanje, kako narkolepsija utiče na njen ljubavni život, ona kaže da se ne dešava u toku seksa, ali dolazi do pospanosti nakon njega. Osim toga, narkolepsija ne predstavlja neku veću prepreku u ljubavnom životu.“