Demencija (senilnost) odnosi se na širok dijapazon moždanih oboljenja koja uzrokuju dugoročne nemogućnosti razmišljanja, pamćenja, učenja i svakodnevnog komuniciranja i funkcionisanja u društvu. Smatra se kognitivno-mnestičkim poremećajem.
Najpoznatija vrsta demencije jeste Alchajmerova bolest koja zahvata i do 70% slučajeva obolelih od demencije kao i Parkinsonova bolest.
 |
| Foto: Pasveik.lt |
- Vaskularna demencija
- Kortikalna demencija
- Frontotemporalna demencija
Postoje tri grupe demencije bazirane na svakodnevnom funkcionisanju pacijenta:
- Blaga demencija – lako dementne osobe koje mogu da žive samostalno uz sposobnost rezonovanja
- Umerena demencija – odnosi se na osobe koje nisu sposobne da same brinu o sebi i zanemaruju neke aspekte osnovnog funkcionisanja
- Teška demencija – pacijent nije u stanju da vodi samostalan život, neophodna stalna nega.
Klinički gledano, demencija može biti uzrokovana i oboljenjima i infekcijama mozga, kao što je meningitis, tumor, šlog.
Simptomi i znakovi:
Demencija oštećuje kogniciju. Često dovodi do gubitak kratkotrajnog pamćenja koji predstavlja prvi znak. Simptomi su trajni, moguće ih je podeliti na izražene u ranoj, srednjoj ili kasnoj fazi bolesti. Promene ličnosti i poremećaji ponašanja mogu se razviti u ranoj ili kasnoj fazi bolesti. Motorni i drugi fokalni neurološki deficiti nastaju u različitoj fazi bolesti, zavisi od vrsti demencije; mogu nastati rano kod vaskularne demencije te kasno u Alzheimerovoj bolesti. Učestalost pojave epileptičkih napada, je nešto veća u svim fazama bolesti. Halucinacije ili paranoja nastaju u oko 10% bolesnika s demencijom, veći procenat takve smetnje ima smo privremeno.
Rani simptomi: Kratkoročna memorija je oštećena; učenje i pamćenje novih informacija postaje izuzetno teško. Razvijaju se jezične poteškoće (posebno s traženjem reči), promene raspoloženja i promene ličnosti. Bolesnici mogu imati progresivne poteškoće sa samostalnim svakodnevnim aktivnostima (npr. finansijsko poslovanje, snalaženje u prostoru, pamćenje gde su odložili stvari). Sposobnost apstraktnog razmišljanja, procena takođe mogu biti oštećeni. Bolesnici mogu reagovati razdražljivo, neprijateljski i agitirano zbog gubitka sposobnosti pamćenja.
Agnozija (oštećena sposobnost identifikacije predmeta usprkos očuvanom osećaju), apraksija (oštećena sposobnost da izvode naučene motoričke zadatke usprkos očuvanoj motoričkoj funkciji) ili afazija (oštećena sposobnost da razumeju sagovornika), mogu dodatno ograničiti funkcionalnu sposobnost.
Rane faze demencije ne moraju ugroziti socijalnost, članovi porodice mogu primetiti da postoji neobično ponašanje praćeno emocionalnom nestabilnošću.
Simptomi u srednjoj fazi: Bolesnici više ne mogu naučiti novu informaciju i prisetiti se nedavno naučene. Pamćenje ranijih događaja je smanjeno, ali nije u potpunosti izgubljeno. Bolesnicima može biti potrebna pomoć s osnovnim svakodnevnim zadacima (npr. kupanje, hranjenje, oblačenje, uređivanje). Promene ličnosti mogu napredovati. Bolesnici mogu lakše postati iritirani, anksiozni, egocentrični, nefleksibilni ili razdražljivi ili mogu postati pasivniji bez mnogo emocija, depresivni, neodlučni, bez spontanosti ili se generalno povlačiti iz socijalnih situacija. Mogu se razviti poremećaji ponašanja: bolesnici mogu lutati, naglo neprikladno postati agitirani, neprijateljski raspoloženi ili fizički agresivni. Bolesnici su izgubili sav osećaj za prostor i vreme. Bolesnici se često gube; može se dogoditi da ne mogu pronaći svoju spavaću sobu ili kupatilo. U tom trenutku leče se i dalje ambulantno, ali su pod povećanim rizikom od povrede, padom odnosno raznim nezgodama koje su posledica konfuzije. Promienjena percepcija mogu kulminirati u psihozu s halucinacijama i idejama progona. Ritam spavanje je obično poremećen.
Kasni (teški) simptomi: Bolesnici ne mogu hodati, ne mogu se samostalno hraniti ili obavljati bilo koje druge svakodnevne aktivnosti samostalno; mogu postati inkontinentni. Potpuno je izgubljeno kratkoročno i dugoročno pamćenje. Bolesnici mogu imati poteškoća s gutanjem. Imaju povećan rizik od pothranjenosti, upale pluća (posebno zbog aspiracije), nastanka dekubitusa. U potpunosti zavise od drugih, obično je potreban 24h nadzor porodice nad njima ili dugotrajno smeštanje u ustanove socijalne zaštite. S vremenom bolesnici zaneme. Budući da takvi bolesnici ne mogu doktoru da kažu simptome koje ih muče i zbog toga što stariji bolesnici često nisu febrilni niti imaju leukocitozu u slučaju infekcije, doktor se mora osloniti na vlastito iskustvo. U krajnjem stadiju demencije bolesnici postaju komatozni i umiru, obično zbog upale.
Dijagnoza demencije:
Terapija demencije:
Utvrđivanje razloga zbog koga je nastao određeni način ponašanja često može pomoći pri odabiru najboljeg pristupa. Otklanjanje uzroka obično dovodi do povlačenja simptoma. S obzirom na to da osobe koje boluju od demencije postepeno gube sposobnost da komuniciraju, važno je redovno pratiti da li se one osećaju prijatno i predvideti njihove potrebe. Prepisani lekovi mogu biti delotvorni za određene simptome koji se odnose na ponašanje, ali se moraju pažljivo upotrebljavati, a imaće najviše efekta ako se koriste u kombinaciji sa strategijama koje ne uključuju upotrebu lekova. Lekovi treba da leče tačno određene simptome kako bi moglo da se prati kako pacijent reaguje na terapiju. Upotreba bilo kog leka kod osobe koja boluje od demencije dozvoljena je samo ukoliko je lek prepisao lekar. Nikako ne treba koristiti lekove na svoju ruku i u pogledu vrste i doze lekova. Upotrebu lekova za simptome koji se odnose na ponašanje i psihijatrijske simptome treba pažljivo pratiti s obzirom na mogućnost pojave neželjenih efekata.
Saveti osobama koji neguju obolele:
Stvorite mirno, bezbedno okruženje koje je prilagođeno sposobnostima obolele osobe:
• eliminišite nered, buku i jako svetlo
• uspostavite umirujuće rituale sa redovnim, dnevnim rutinskim aktivnostima, predmetima sa kojima se pacijent oseća prijatno, laganom muzikom i dodirom koji pruža ohrabrenje
• obezbedite mogućnosti za vežbe i aktivnosti koje predstavljaju zadovoljstvo za pacijenta i koje su prilagođene njegovim sposobnostima
• pratite da li se pacijenti osećaju prijatno: obezbedite prijatnu temperaturu i redovno proveravajte da li pacijent oseća bol, glad, žeđ, umor, da li ima zatvor, punu bešiku, infekciju ili nadraženost kože
• imajte razumevanja za frustraciju koju pacijent oseća pri saopštavanju želja ili potreba
• umesto svađe ili neslaganja sa pacijentom, preusmerite njegovu pažnju
• pojednostavite zadatke i rutinske aktivnosti
• izbegavajte tzv. otvorena pitanja – umesto toga postavljajte pitanja na koja se odgovara sa „da“ ili „ne“
• omogućite da se pacijent dovoljno odmori između stimulativnih događaja kao što su posete prijatelja ili suseda
• koristite oznake kako biste pacijentu pomogli da se seti
• ugradite sigurnosne brave na vrata i kapije
• uklonite oružje i opasne predmete.
0 Коментари