Idealan ljubavni partner. Ljubav ili hormoni?

„I hiljade i hiljade godina ne bi bile dovoljne da iskažu mali trenutak večnosti kad si me poljubila, kad sam te poljubio…“

Svi smo nekad pročitali ovu rečenicu od Žak Prevera, a da li je to stvarno tačno?

Sposobnost doživljavanja ljubavi zavisi od delovanja nervnog sistema, a on je, u najvećoj meri, uslovljen genima. Biti srećno zaljubljen, predivan je osećaj, jedan od najlepših, koji je čoveku omogućila evolucija. Ljubav je evolucijski mehanizam koji su geni tokom više milenijuma razvili radi produženja ljudske vrste i stvaranja malih kompaktnih ljudskih zajednica čija je svrha olakšavanje ljudskog opstanka. Te zajednice poznajemo pod nazivom porodica.

Foto: Banjaluka

Mnogo je vrsta ljubavi, a svima je zajednička želja za trajnom vezom s predmetom ljubavi. U ljubavi ima i egoizma i altruizma i teško je reći šta od tog preteže. Možda, ipak, egoizam (sebičnost), čak se i činovi najveće požrtvovanosti u korist drugog, mogu protumačiti egoističkom težnjom: "Ako te ne mogu imati pored sebe, ni moj život nema smisla, pa ću radije umreti spašavajući te".
Koliko puta je nesrećan ljubavnik čuo savet: "Zašto se nje ne okaneš, zar ne vidiš da te ne voli?" Koliko su puta nekom rekli: "Zašto se u nekog ne zaljubiš, umesto što, samo, kukaš što si sama?" Ne bi li bilo divno, zaljubiti se, po želji, čim se osetimo usamljenima? I to ne u bilo koga, nego u osobu koja nas najviše voli i koja bi nam objektivno mogla pružiti najviše! Naravno i odljubiti se, po želji, čim nam druga strana počne praviti probleme! Odgovor je jednostavan: evolucija je u selekciji (odabiru), a selekcija se "vodi" kroz borbu. Za ostvarivanje glavnog cilja evolucije - produženja vrste - nije bitno da baš svaki pojedinac sebi nađe par, a kamoli da u ljubavi bude još i srećan! A oni koji u ljubavi budu zakinuti, moraju se sami snaći - evolucija se ne bavi "manjinama" i "izuzecima".

Ljubav je prirodna pojava. Koliko god možda želimo, ne možemo narediti, tražiti ili oduzeti ljubav, kao što ne možemo komandovati  mesecu i zvezdama, kiši i vetru, da se pojavljuju i nestaju prema našim željama. Možda imamo neke ograničene mogućnosti da menjamo vreme, ali tako štetimo čitavom ekološkom sistemu, kojeg gotovo i da ne razumemo. 

Možemo upravljati i sa našim načinima zavođenja, udvaranja, ali rezultat će biti zaljubljenost, iluzija, a ne ljubav.

Ljubav je veća od nas. Možemo prizvati ljubav, ali ne možemo uticati na to, kako, kada i gde će se ista izroditi. Možemo birati da se predamo ljubavi ili ne, ali na kraju ljubav se javlja kao udar groma, nepredvid
iva i jaka. Čak se može desiti da volimo ljude, koji nam se uopšte ne sviđaju na prvu. Ljubav ne bira pol, ona je tu svuda oko nas. Ljubav ne dolazi uslovljavajući, određujući, dopunjavajući ili rešavanjem zapetljanih kodova, ljubav dolazi kao Sunce koje zrači svojom energijom, nezavisno od naših strahova i želja. 

Idealan ljubavni partner:

Verovatno ste očekivali, da postoje karakteristike idealnog partnera, ali nažalost to nije tako. Traganje za idealnim ljubavnim partnerom, nije ništa drugo nego, prenos genetskog koda na iduće pokolenje. 

Da bi preneo svoj genetski kod na iduće pokolenje, svaki gen mora "dokazati" da je dovoljno dobar, a to se dešava kroz borbu za seksualnog partnera! Ljubavna privlačnost je najvažniji adut u toj borbi - a taj adut je - biohemijskog karaktera!
Sposobnost jedinke da privuče i "osvoji" drugu jedinku, sastoji se ponajviše od moći da u drugoj jedinki izazove izvesne biološke procese, koji će izazvati želju za bliskošću. 

Osećanje ljubavi, skup je električnih i hemijskih procesa u organizmu. Sva ona stanja svojstvena pojedinoj fazi ljubavi, nemir, strah, želja, borbenost, itd..., imaju jasnu biološku podlogu.

Do sad ste sigurno čuli za zavisnost od kafe, nikotina, alkohola, droge, a da li ste čuli za zavisnost od ljubavi?  Da, i to postoji! I te kako! Ako se osoba koju volimo, udaljava od nas, ili nas odbija, uskraćuje nam izvor prijatnih osećanja, što se ogleda nemirom, teskobom, potištenošću i drugim neprijatnim doživljajima svojstvenim apstinencijskoj krizi kakvu oseća pušač kad ostane bez nikotina ili narkoman bez opijata.

Proces zaljubljivanja polno zrele osobe teče, u većini slučajeva, predvidljivim tokom i s minimalnim uticajem voljne radnje. Jedna osoba oseti privlačnost prema drugoj, onda kad joj ona izazove osećaj prijatnosti, bilo vizuelnim nadražajem (spoljašnošću), bilo mirisom, što znači delovanjem feromona. Ti molekuli, koji luče ljudska i životinjska tela, proizlaze iz polnih hormona i služe za razmenu informacija o međusobnoj seksualnoj kompatibilnosti jedinki. Kad nečiji feromoni, pošto su kroz olfaktorni sistem prodrli do mozga, izazovu osećaj privlačnosti, doživljavamo saznanje da nam se druga osoba sviđa u polnom smislu.

Kad nam se neko svidi, mreža neurona između čeonog režnja i moždanog stabla počinje da proizvodi hormone prijatnosti, zadovoljstva, čija je aktivnost jača, što nam je "predmet" sviđanja bliži. Jedan od bitnih hormona koji čine da nam se neko sviđa, zove se feniletilamin, koji smanjuje apetit i potrebu za snom, zbog toga nam se ne spava i nismo gladni kad smo zaljubljeni.
Ubrzo posle nastanka privlačnosti, otkrivamo da nam prisustvo dotične osobe ili neki znak da se i mi njoj sviđamo pojačava osećaj zadovoljstva, prijatnosti, a da nam njena odsutnost izaziva osećanje duševnog bola.
Kod muškaraca se, zatim, "uzburka" testosteron koji jače nadražuje mozak i druge organe stvarajući želju za telesnim dodirom i spajanjem. Uz testosteron se budi i hormon stresa adrenalin, koji nas čini spremnima na borbu da bismo istrajali u udvaranju i odagnali eventualne suparnike koji, takođe, pretenduju na istu osobu. S feniletilaminom, taj nam hormonalni koktel smanjuje potrebu za hranom i spavanjem, jer za vreme ljubavnog osvajanja nije uobičajeno gubiti vreme na manje važno.
U organizmu zaljubljene žene, dešava se srodna biohemijska reakcija, s tim da kod nje jače radi ženski polni hormon estrogen, iako i kod žena testosteron igra izvesnu ulogu u polnom životu.
U tipičnoj ljubavnoj vezi, ako je simpatisanje obostrano, posle nekoliko susreta, doći će do polnog čina, pri kom tela luče višestruko povećane količine oksitocina. Taj višenamenski hormon, među ostalim, učestvuje u polnom zadovoljstvu i dodatno povezuje partnere, tako što im programira mozgove da se i prilikom kasnijih susreta sećaju uživanja koje su doživeli jedno s drugim.
Dok je "koktel" feniletilamina i polnih hormona svojstven prvoj ljubavnoj fazi, oksitocin, zvan i ljubavnim "hormonalnim lepilom", preovlađuje u organizmima srećno zaljubljenih parova u fazi konsolidacije.
U poodmakloj fazi veze, kod muškaraca opada nivo testosterona, jer u pravilu više nije nužna borba za osvajanje partnera i za ostvarivanje ekskluziviteta ljubavnog odnosa.

Posle ove lepe i pomalo jednostavne priče na papiru, moramo da se podsetimo, da nije sve tako jednostavno i u praksi. Praksa nam je bezbroj puta dokazala da nisu sve ljubavi srećne, jer međusobno izazivanje hormonskih reakcija nije uvek simetrično. Često jedna osoba ne uzvraća naklonost drugoj, ili jednom od partnera ljubav "ispari" pre nego onom drugom. Postoje i ljudi koji se retko ili čak nikad ne zaljube! Kao da su "pelcovani" od ljubavi! Niko, i nikad, ne sviđa im se! Takvi, nažalost, dobijaju tuđe zajedljive komentare, kao da su za nešto krivi, kao da su se sami odlučili za takav stil života - bez ljubavi, a, to, nije tačno. Kod njih, nažalost, "hemija" nije proradila... pa, zato, nisu krivi...

Najbolje što možemo učiniti, ako nam neko "beznadno" odbija uzvratiti ljubav, jeste da prilagodimo tom svoje ponašanje i da se udaljimo od te osobe kako bismo se sklonili od izvora bola.
A možemo se poslužiti i većim količinama čokolade - i ona podstiče lučenje feniletilamina, pa podiže raspoloženje i pruža osećaj srećne zaljubljenosti - čak i kad nikog nema u blizini.

Ljubav je sasvim besplatna. Ne može se kupiti, prodati ili zameniti za nešto drugo. Ne može se neko naterati da zavoli nekog drugog, niti se može sprečiti da nekoga voli. Ljubav ne može biti ni zakon, ni zatvor. Ljubav nije supstanca, niti roba, niti je na tržištu. Ljubav nema teritoriju, granice, izračunljivu masu ili energiju.