Usamljenost je stanje u kome osoba oseća da nije dovoljno bliska sa drugim ljudima. To je neprijatan osećaj emocionalne praznine koji osobu čini nezadovoljnom, uznemirenom i tužnom.
Takvo stanje ima uticaj na celokupno funkcionisanje osobe i u dužem periodu može ozbiljno da umanji kvalitet života. Usamljenost se preklapa, a ipak se razlikuje od samoće.Većina ljudi u nekim životnim periodima doživljava usamljenost, a neki je osećaju vrlo često. Kao kratkotrajna emocija, usamljenost može biti korisna; podstiče jačanje odnosa.
studije zaključuju da je ona značajan faktor rizika za loše mentalno i fizičko zdravlje.
 |
| Foto: Politika |
Usamljenost ili samoća?
Samoća podrazumeva da osoba nije u društvu drugih ljudi, ali to ne mora biti neprijatno osećanje. Samoća često može biti prijatna, stvar ličnog izbora i potrebe da se neko vreme posveti samo sebi, svojim mislima, telu, odmoru, hobijima. Mnogo ljudi uživa u samoći i trude se da odvoje to vreme, koje mogu posvetiti samo sebi. Za razliku od samoće, usamljenost je po svom kvalitetu uvek neprijatno osećanje, neželjena je i može se javiti čak i kada je osoba okružena velikim brojem ljudi. Kada smo usamljeni nedostaju nam baš one osobe sa kojima želimo biti u društvu, sa kojima osećamo povezanost i bliskost, ili nam generalno nedostaju takvi ljudi u našem životu.
Usamljenost je više vezana za kvalitet nečijih odnosa, nego za broj veza koje čovek ima. Kvalitet odnosa ogleda se u zajedničkim vrednostima, poverenju, iskrenosti, saradnji, usemerenosti ka istom cilju. Nedostatak autentičnosti u odnosima, može rezultirati osećanjem usamljenosti. Nekim ljudima odsustvo željenog partnera i nekoga sa kime bi živeli može izazvati jako osećanje usamljenosti.
Vrste usamljenosti:
Možemo razlikovati dve vrste usamljenosti: situacionu i strukturalnu.
Situaciona usamljenost se oseća onda kada smo u situaciji u kojoj nisu prisutni nama važni ljudi, sa kojima bismo voleli biti, dok strukturalna usamljenost podrazumeva da nema drugih bliskih osoba sa kojima se osećamo povezano.
Strukturalna usamljenost javlja se kao osećanje u odnosu na celokupnu životnu situaciju, gde se osoba oseća nepovezano sa drugima. U slučaju kada osoba oseća situacionu usamljenost, odnosno kada nisu prisutne osobe, za koje je emocionalno vezana, uz osećanje usamljenosti javlja se i nedostajanje, koje je svojevrsna potvrda ljubavi. U slučaju strukturalne usamljenosti, kao jednog egzistencijalističkog osećanja, osobi može biti teško da prepozna da se radi o osećanju usamljenosti, jer se takvo stanje doživljava kao emocionalna praznina. Tada kažemo da je usamljenost maskirana, jer svest ne čita ispravno signal koji šalje psiha, zbog čega osoba onda i ne preduzima adekvatne akcije kako bi zadovoljila svoje potrebe, ne trudi se da pronađe odgovarajuće društvo.
Ponekada se usamljenost tumači kao nedovoljno jasno osećanje uznemirenosti, napetosti ili tenzije, pa ljudi na različite načine pokušavaju da se otarase te napetosti, recimo kroz fizičku aktivnost, ili uzimanje lekova ili psihoaktivnih supstanci. Neki ljudi tenziju usled usamljenosti čitaju kao glad, zbog čeka posežu za hranom, dok drugi usamljenost pogrešno čitaju, kao dosadu, pa pokušavaju da se zabave ili okupiraju poslom.
Kome se dešava?
Od usamljenosti „pate” i mladi i stari, deca, žene i muškarci, bogati, siromašni, lepi i oni za koje okolina nikada ne bi rekla da su usamljeni, jer su stalno okruženi velikim brojem ljudi.Usamljenost nema rok trajanja. Kod nekog se javi i uspešno prevaziđe u kratkom vremenskom periodu, kod nekoga potraje ceo život. Najčešće je to slučaj, kod ljudi koji očekuju da se sve reši „samo od sebe” ili misli da će proći po onoj narodnoj „ kako došlo tako i otišlo”. Usamljenost je prisutna u maloj sredini, kao i u velikim gradovima. Može se reći da su ljudi u velikom gradu otuđeniji, pa samim tim i usamljeniji.
Iako je osoba zaposlena, materijalno obezbeđena, živi u velikom gradu i ostvaruje veliki broj površnih kontakata, ličnih, telefonskih, takva osoba se može osećati usamljenom. Usamljanost se ne može pobediti niti rešiti kvantitetom, već kvalitetom.
Zašto se dešava?
Zato što čovek ima potrebu da se emotivno vezuje za druge ljude, da razmenjuje misli i osećanja. Ljudskoj vrsti je prirodno dato da živi u zajednici. Najvažniji razvoj pojedinca se dešava u primarnoj zajednici-porodici, a najveće zadovoljstvo se postiže osnivanjem sopstvene porodice i radjanjem dece.Vrlo je malo zadovoljstva koje čovek može da ostvari nezavisno od drugih ljudi. Svaka vrsta izolacije, bilo da je ona realna (samica u zatvoru) ili je samo doživljaj da se ne pripada sredini u kojoj se živi, predstavlja vrlo neprijatno iskustvo za čoveka. Sasvim je sigurno da je usamljenost pratila čoveka od njegovog postanka, ali težak život i borba za opstanak nisu ostavljali mnogo prostora za takva osećanja. Osim toga, upravo zbog velike životne ugroženosti (bolesti, klimatske nepogode, ratovi, nemaština…) ljudi su se udruživali i tako “zbijeni” lakše preživljavali nevolje. Sa razvojem ljudskog društva, život čoveka je postajao lakši, ali su ljudi počeli da se udaljavaju jedni od drugih.
Kako je prevazići?
Usamljenost je neprijatno stanje koje ometa osobu u njenom svakodnevnom životu. Međutim, često se dešava, da osoba, ne sagledava pravu prirodu svog problema, negira da je usamljena ili se “brani” različitim odbrambenim mehanizmima. Neretko usamljena osoba je pasivna i ništa ne čini da reši svoj problem ili nesvesno stvara lažnu sliku o sebi prikazujući se kao neko ko je prepun obaveza, kao neko ko je nepristupačan, jer nema vremena za druge ljude i zbog toga okolina ne prepoznaje da se radi o odbrambenom mehanizmu. Osoba koja potencira svoju nezavisnost, odsustvo potrebe da sa nekim živi, ukoliko zaista tako ne misli, zavarava i sebe i druge. Dakle, prvi korak u borbi sa usamljenošću jeste, da osoba sama sebi prizna da je usamljena. To nije lako, zato što se priznavanje problema često dožvljava kao neka vrsta nesposobnosti i neuspeh, što nije tačno.Prihvatanje da je usamljenost problem „otvara vrata” osobi da dalje „radi” na sebi, u smislu prepoznavanja, koje su prepreke da se problem prevaziđe i koje promene treba učiniti da se stanje popravi. Postizanje otvorenosti za promene, je prvi sledeći korak, a zatim slede usvajanje nekih novih stavova, vrednosti, uverenja i redefinisanje osećanja. Konačni cilj je postizanje spremnosti za aktivnosti kojima se prevazilazi usamljenost i sprovođenje u život tih aktivnosti. Sasvim je sigurno, da je usamljenost pratila čoveka od njegovog postanka, ali težak život i borba za opstanak nisu ostavljali mnogo prostora za takva osećanja.
Efekti usamljenosti na psihičko zdravlje:
Psiholog sa Univerziteta u Čikagu pratio je efekte usamljenosti. Izvršio je seriju novijih studija i izvestio da usamljenost na neke iznenađujuće načine ugrožava zdravlje.
Kao prvi i možda najviše iznenađujući nalaz u istraživanju koje je sproveo, navodi da su sami lekari izvestili da pružaju bolju ili potpuniju medicinsku negu pacijentima koji imaju podržavajuće porodice i nisu socijalno izolovani. Istraživanje je takođe pokazalo da samački život povećava rizik od samoubistva i kod mladih i kod starih. Usamljeni pojedinci izvestili su o višem nivou percipiranog stresa, čak i kada su izloženi istim stresorima kao i neusamljeni ljudi, pa čak i kada se opuštaju.
Socijalne interakcije usamljenih ljudi su manje pozitivne, nego kod drugih ljudi, pa ih veze koje imaju, ne štite od stresa, onoliko koliko to pozitivne socijalne interakcije i odnosi inače čine. U ovom istraživanju usamljenost je dovedena u vezu sa povišenim nivoom hormona stresa u krvi, kao i povišenim nivoom krvnog pritiska. Zbog toga srčani mišić radi jače i krvni sudovi su podložni oštećenjima zbog turbulencija u krvotoku. Pokazano je da usamljenost narušava kvalitet sna, tako da je san manje obnavljajući, kako fizički, tako i psihološki. Usamljene osobe se bude više noću i provode manje vremena u snu nego oni koji nisu usamljeni. Ova studija je pokazala, da oni koji su usamljeni, doživljavaju viši nivo anksioznosti, besa i češće su negativno raspoloženi, manje su optimistični, imaju slabije razvijene socijalne veštine, i niži nivo emocionalne stabilnosti. Psiholog je na osnovu svojih nalaza zaključio:
0 Коментари