Najčešće povrede u saobraćajnim nesrećama!

Svedoci smo sve većeg broja saobraćajnih nesreća u kojima živote gube upravo mladi od 18 do 30 godina. Da li je uzrok, želja za adrenalinom, kola sa mnogo kubika ili želja za dokazivanjem u društvu?

Najčešći epilog nesreća je isti- smrt na licu mesta. Da li je želja za dokazivanjem i pokazivanje koliki je maksimalni kapacitet automobila veći od želje za životom? Da li je ovo neko novo normalno ponašanje omladine? Da li onim imaju jače automobile ili manje pameti nego ranije generacije? Džabe apelovanje sekreterijata za saobraćaj, kad pijem, ne vozim, kao i svi apeli da brzina mora da se prilagodi uslovima puta, a pre svega da se prilagodi iskustvu vozača. 

Nikako ne može da bude isto, 100km/h kod početnika i 100km/h kod osobe posle 10 godina vozačkog iskustva i nekih 100 000 pređenih kilometara na točkovima. 

Zašto mladi imaju želju da svi misle kako oni sve znaju, kako su oni najpametniji, kako nisu početnici, iako su juče seli za volan, nego su profesionalci. A zaboravljaju da je i najbolji profesionalni vozač autobusa ili šlepera, nekada bio početnik i nije vozio brže od 50km/h. 

Da li treba od najranijeg uzrasta deci pričati i pokazivati slike najtežih saobraćajnih nesreća, da bi na kraju do 18 godine života ta priča doprla do njihovih usijanih glava. 

Saobraćaj se konstantno razvija, brza kola su postala sastavni deo života, te se stoga susrećemo i sa lošim stranama iste te brzine. Saobraćajni udesi su ne tako retka pojava, i mogu rezultovati raznim ishodima: ukoliko imate sreće, možete proći i bez ogrebotine, dok neki ishodi mogu biti čak i invaliditet, smanjenje radne ili životne sposobnosti, ili čak smrt. Različiti su faktori koji dovode do istih – ljudski faktor: vozači -od godina života, zdravstvenog stanja, neiskustva, prevelike brzine, premorenosti, trenutka nepažnje, korišćenja mobilnih telefona prilikom vožnje, do korišćenja alkohola i psihoaktivnih supstanci; pešaci: korišćenje mobilnih telefona, slušanje muzike preko slušalica, prelazak ulice na nepropisnom mestu.. Zatim može biti problema sa ispravnošću vozila, putem (loš kvalitet, signalizacija, različita oštećenja) ili sredinom (promena vremenskih prilika).

Saobraćajni traumatizam kao odliku ima četiri glavne karakteristike:

 –Politraumatizam- podrazumeva povredu više različitih organa/sistema, koji nastaju u istom trenutku, i pritom postoji minimum jedna povreda koja je životno ugrožavajuća.

– Polimorfizam i multiplicitet- multiplicitet se odnosi na brojnost povreda, dok je polimorfizam vezan za učešće različitih spoljašnjih faktora u nastanku saobraćajne traume , odnosno istovremeno prisustvo povreda nastalih dejstvom različitih delova vozila

– Polifazičnost- povrede koje nastaju u saobraćajnom traumatizmu prolaze kroz nekoliko faza; mehanizam nastanka se razlikuje zavisno od toga da li je osoba povređena van vozila ili unutar vozila

– Disproporciju između spoljašnjih i unutrašnjih povreda- često se nailazi odsustvo spoljašnjih povreda ili njihova slaba ispoljenost , dok u isto vrreme postoje izuzetno teške povrede na unutrašnjim organima i obrnuto.

Foto: Opušteno

Uz ovu temu najviše bi se uklopile slike sa lica mesta saobraćajnih nesreća. Zbog poštovanja svih učesnika u saobraćajnim nesrećama, kao i njihovih porodica, ne želimo da objavljujemo takve slike i da na taj način, porodice podsećamo na nesreću, da zbog toga ponovo proživljavaju istu traumu, iako je nažalost nikad zaboraviti neće.
Pored toga, idalje smo za to da deci od malih nogu treba pokazati šta može da se desi, ako budu vozili pod dejstvom alkohola, narkotika ili prekomernom brzinom.

Klinička slika politraume:

Klinička slika prolazi kroz tri stadijuma:
 1. Sistemski inflamatorni odgovor organizma (SIRS)
 2. Katabolička faza
 3. Anabolička faza
U prvoj fazi, dolazi do ubrzanja srčanog rada, povišenja arterijskog pritiska, smanjenja mokrenja i povećanja telesne temperature. Javlja se i takozvani hipermetabolički odgovor celog organizma na traumu.
U drugoj fazi, gubi se telesna masa, smanjuje se količina proteina u organizmu, dolazi do pada šećera u krvi, razvija se septički sindrom, dolazi do popuštanja mnogobrojnih sistema organa.
U trećoj fazi, obnavljanja se nivoa proteina u organizmu, pritom i metabolizam, telesna temperatura, srčani rad i mokrenje se vraćaju u normalu.

Tretman politraumatizovanih bolesnika može biti prehospitalni i definitivni.
U prehospitalnom tretmanu, primenjuju se različite mere na mestu udesa i u transportu od strane i medicinskog i nemedicinskog osoblja. U prehospitalnom tretmanu, najčešće pruža pomoć ekipa hitne medicinske pomoći. Na osnovu toga koji je uzrok traume, treba razmišljati o mogućim oštećenjima kod povređenog – razmatra se plućna funkcija, rad srca, krvni pritisak, za procenu oštećenja moždanih struktura koristi se tzv. Glasgow koma skala i reakcija zenice na svetlost. Neophodno je obezbediti prohodnost disajnih puteva, otvoriti vensku liniju, privremeno zaustaviti krvarenje do definitivnog hospitalnog tretmana. Kod sumnje na povredu kičmenog stuba, treba imobilisati delove tela.

Strana tela ne treba uklanjati, već ih ostaviti na mestu.

Obaviti transport u odgovarajućem položaju i voditi računa o tome da je prehospitalni tretman neophodno obaviti u što kraćem vremenskom roku.
U definitivnom tretmanu, uzimaju se detaljniji podaci o pacijentu, sistematičnim i kompletnim kliničkim pregledom se utvrđuje precizna lokalizacija i opsežnost svih povreda, i pacijent se stavlja na tzv monitoring. Primenjuju se različiti dijagnostički postupci i preduzimaju se različiti terapijski postupci. Smrt osoba, nije izuzeta kao ishod saobraćajnih nesreća. U zavisnosti od toga u kom trenutku od traume je smrt nastala, razlikujemo:
Trenutnu smrt – nastaje nekoliko sekundi/minuta od traume, i posledica je teških oštećenja vitalnih organa
Odloženu smrt – nastupa u periodu od nekoliko minuta do nekoliko sati od udesa, posledica je krvarenja unutar lobanjske duplje, abdomena, grudnog koša, ili višestrukih povreda sa gubicima značajne količine krvi
Kasnu smrt – koja nastaje nekoliko dana ili nedelja kasnije od momenta trume, posledica je popuštanja mnogobrojnih organskih sistema ili sepse.

Smanjite brzinu, ne sedajte za volan pod dejstvom psihoaktivnih supstanci, ne nosite slušalice u ušima kad prelazite ulicu, poštujte saobraćajnu signalizaciju i ograničenje brzine. Gubitak ljudskog života i smanjenje životne i radne sposobnosti su nenadoknadivi. Surovo zvuči, ali bolje stići sa zakašnjenjem, nego ne stići uopšte.

Najčešća i najopsnija povreda:

Trzajna povreda vratne kičme je traumatske prirode i definiše se kao ubrzavajuće - usporavajući mehanizam energije koja se prenosi na vrat, obično kao posledica sudara motornih vozila, mada može nastati i kod padova i nekih sportskih aktivnosti. Sam termin trzajna povreda vratne kičme se odnosi na naglu, prisilnu hiperekstenzijsko - hiperfleksijsku povredu vrata sa dominantnim povređivanjem mekih tkiva. Neophodan uslov za njen nastanak je prekomerno savijanje vrata u nekom od fizioloških pravaca (napred - nazad, bočno i kombinovano). Kao zaštita od ove vrste povređivanja, osmišljen je naslon za glavu u vozilu, koji treba da je pravilno namešten, čvrst i visok. Upotreba sigurnosnog pojasa, ne utiče bitno na nastanak trzajne povrede vratne kičme.

Osnovni uslov za njen nastanak je da su glava i vrat slobodno pokretni. Može biti povređen bilo koji putnik u vozilu, nebitno od pozicije. U slučaju da se povređeni nalazi u zaustavljenom vozilu koje je udareno od pozadi, u trenutku udara vozilo dobija naglo ubrzanje ka napred, a samim tim i telo uz minimalno kašnjenje, takođe dobija isto ubrzanje. Nakon određenog intervala trup i ramena ubrzavaju ka napred, što izaziva ugaoni pomak glave i vrata u odnosu na trup, pa se glava kreće nazad i dole, a vrat dolazi u položaj hiperekstenzije sve dok njegove anatomske strukture ne pruže otpor. Nakon toga sledi pokret glave ka napred pri čemu vrat dolazi u položaj hiperfleksije. Ove povrede nastaju usled brzine i sile pokreta glave i vrata u odnosu na trup, koje prevazilaze fiziološke mogućnosti paravertebralne muskulature, jer amplituda pokreta se izvrši u kratkom vremenu u kojem nervni sistem ne stigne odreagovati pa je time i motorni odgovor nedovoljno efikasan.

Dijagnoza se postavlja na osnovu uzetih anamnestičkih podataka vezanih za pacijentov iskaz o simptomima, objektivni klinički pregled (ortoped, traumatolog, neurohirurg) i po potrebi se rade RTG, CT, NMR, ako je sumnja na prelom pršljenova ili dislokaciju. Najveći broj povrijeđenih se leči konzervativno kombinovanom terapijom: mirovanje, analgetici, vežbe za mišiće vrata bez imobilizacije vrata I i II stepena, izuzev III stepena kada postoje neurološki ispadi (oslabljeni ili ugašeni duboki tetivni refleksi, mišićna slabost, senzitivni deficit) i to maksimalno 72 sata. IV stepen (prelomi ili luksacije vratne kičme) zahteva neurohirurški pristup lečenju uz fiksnu imobilizaciju do postizanja pune stabilnosti vratne kičme.

Na svaka dva minuta jedno dete u svetu izgubi život u saobraćaju- a to je nešto što se može sprečiti!!!